Prevarom i lukavstvom lišio je Isava njegovog prvenaštva. A sad je morao da beži da ga brat ne bi ubio.
Kad pade noć on se umota u svoj ogrtač ne bi li se zagrejao, nađe kamen i metnu ga sebi pod glavu, pa zaspa.
I usni lestve, široke i sjajne, što seču od zemlje do neba. A anđeli Božji po njima se penjahu i silažahu, raznoseći Božje poruke.
Dok Jakov u čudu posmatraše taj prizor, ugleda samoga Gospoda nedaleko od sebe.
„Ja sam Gospod Bog Avrama i Isaka, oca tvojega„, reče Bog Jakovu, „Ja ću biti i tvoj Gospod Bog. Tu zemlju na kojoj spavaš daću tebi i tvojem potomstvu. Tvoji će potomci postati moćan narod, i sav svet ću blagosloviti preko njih. Ne boj se. Ja sam s tobom i čuvaću te kuda god pođeš.„
Jakov se probudi ispunjen strahopoštovanjem. Bog bejaše s njim i govoraše mu. i on nazva ono mesto Vetilj, „dom Božji„. A kamen što beše metnuo sebi pod glavu utvrdi za spomen i pomoli se Bogu:
„Ako budeš sa mnom i sačuvaš me na putu te se u miru vratim domu svome, služiću ti verno do kraja života.„
Potom, osećajući se jačim i smirenijim, Jakov nastavi svoje putovanje sve dok ne stiže do studenca u blizini Harana, rodnog grada svoje majke.
Pastire što su onde napajali stada Jakov upita poznaju li njegovog ujaka Lavana.
„Da„, odgovaraše oni, „a evo i njegove kćeri Rahele.„
Lepa devojka prilazila je studencu sa svojim stadom ovaca i koza. Jakov pristupi i ukloni teški kamen s vrata studenca da bi ona mogla da napoji stado.
Onda reče Raheli ko je, a ona ga ljubazno povede kući, njegovom ujaku Lavanu.
