Svakog bi dana dečak dolazio i skupljao lišće. Spleo bi ga u krunu i igrao se kralja šume. Penjao bi se uz deblo, ljuljao na njegovim granama i jeo jabuke. Igrali bi se skrivača. A kad bi se umorio, zaspao bi u njegovu hladu.
Volio je dečak stablo, jako ga volio. I stablo je bilo srećno.
Prolazile su godine. Dečak je odrastao, stablo je često bilo samo. Jednog dana dođe dečak stablu, a ono mu reče:
„Dođi Dečače, dođi i popni se uz moje deblo i proljuljaj na mojim granama, najedi se jabuka, igraj se u mom hladu i budi srećan.“
„Prevelik sam da se vešam i igram“, odgovori mu dečak. „Želim svašta kupovati i zabavljati se. Želim imati novaca. Možeš li mi ti dati?“
„Žao mi je, odvrati stablo, ja novaca nemam. Imam samo lišća i jabuka. Uzmi moje jabuke, Dečače i prodaj ih u gradu. Tako ćeš zaraditi novaca i bit ćeš srećan.“
Dečak se popne na stablo, nabere jabuka i odnese ih i stablo je bilo srećno.
Ali dečak zadugo nije dolazio i stablo je bilo tužno. A onda jednog dana dečak se vrati. Stablo zadrhti od radosti i progovori:
„Dođi, Dečače, uzveri se uz moje deblo, proljuljaj na mojim granama i budi srećan.“
„Previše sam zaposlen da se vešam po stablima, reče dečak. Želim kuću da me čuva od hladnoće. Želim se oženiti i imati decu, i zato mi treba kuća. Možeš li mi ti dati kuću?“
„Nemam ja kuće, odgovori mu stablo. Moja je kuća šuma, ali možeš odrezati moje grane da sagradiš kuću. Tada ćeš biti srećan.“
I odreže tako dečak stablu grane i odnese ih da sagradi sebi kuću, i stablo je bilo srećno.
Ali dečak dugo, dugo nije dolazio. A kada se vratio, stablo je od silne radosti jedva progovorilo.
„Dođi Dečače, prošaputalo je, dođi i poigraj se.“
„Previše sam star i tužan za igru“, odgovori dečak. „Želim lađu koja će me odneti daleko odavde. Možeš li mi je ti dati?“
„Odseci moje deblo i sagradi lađu, reče mu stablo. Moći ćeš otploviti daleko… i bit ćeš srećan.“
I dečak poseče deblo. Sagradi lađu i otplovi.
I stablo je bilo srećno. Ali ne istinski sretno. Nakon mnogo vremena dečak se ponovo vrati.
„Oprosti mi, Dečače, progovori stablo, više ti nemam što darovati. Jabuka više nemam.
„Zubi su mi preslabi za jabuke“, odvrati dečak.
„Grana više nemam“, nastavi drvo, „ne možeš se više na njima ljuljati.“
„Prestar sam da se ljuljam na granama“, reče dečak.
„Debla više nemam“, opet će stablo, „ne možeš se penjati“.
„Preumoran sam da se penjem“, odvrati dečak.
„Žao mi je“, uzdahne stablo. „Volio bih da ti mogu nešto dati… ali ničeg nemam. Sad sam samo stari panj. Žao mi je…“
„Više mi ne treba mnogo, samo mirno mesto da sednem i odmorim se. Vrlo sam umoran.“
„Pa“, progovori stablo protežući se u vis što je više moglo, „znaš, za sedenje i odmor i stari panj bit će dobar. Dođi, Dečače, sedni. Sedni i odmori se.“
Dečak tako i učini, i stablo je bilo srećno…
Pouka priče:
Istinska sreća je sakrvena u davanju a ne u uzimanju, istinski srećnim ljudima malo treba u životu, i oni uvek poklanjaju drugim ljudima sreću. Nesrećni ljudi stalno sebično traže ljubav i sreću, a nikome ih ne poklanjaju jer ih ne poseduju, ljubav leži u skromnosti.
Sebični ljudi zarad svoje lažne sreće i zadovoljstva često unište druge živote, i kada ostare i shvate da još sreću nisu našli vrate se svojim starim prijateljima kojih su se ranije odricali. Zato čuvajmo naše prijatelje, iskorenimo pohlepu i sebičnost iz našeg srca i biće bolje i nama i ljudima oko nas…
