Životinje u permakulturi

Kada razmišljamo o životinjama možemo ih pokušati razvrstati na nekoliko načina npr. jesu li kućni ljubimci, domaće životinje koje iskorištavamo (meso, jaja, mleko, vuna i drugo) ili pak divlje životinje koje lovimo. Zatim ih možemo podeliti po vrsti hrane koju konzumiraju: mesojedi (mačke, psi), svaštojedi (svinje), biljojedi (ispaše). Uvrstićemo u ovo poglavlje naravno i pčele i ribe.

Životinje se mogu uzgajati industrijski, na konvencionalan način ili ekološki. Uslovi koji su propisani u ekološkoj poljoprivredi su tako ogroman korak napred u poređenju sa industrijskim uzgojem. Ako pročitate propisane mere za prebivališta u ekološkoj poljoprivredi verovatno ćete se zapitati kako je moguće imati lošije uslove od toga (osim kod nekoliko izuzetaka).

Sve to nas dodvodi do vrlo bitnog pitanja kada se radi o držanju i posedovanju životinja, a to je pitanje etike i morala samog tog čina. Definitvno je na svakome pojedinačno da poštuje svoje moralne vrednosti, ali smatramo da je bitno naglasiti neke činjenice vezane uz ovu temu i da si postavimo određena pitanja pre ulaska u ovu pustolovinu.

Činjenica broj jedan – ako ste vlasnik životinje to znači da ona nije slobodna, pa tako nije ni slobodna brinuti se o sebi već ste vi odgovorni za njenu dobrobit i zdravlje. Do određene granice moguće je životinjama vratiti slobodu i u toj meri će se one moći brinuti za svoje potrebe.

Činjenica broj dva – životinje nisu ljudi u drugačijim oblicima niti likovi iz crtaća, njihova tela i potrebe su drugačije od naših i bitno ih je sagledati kao to što jesu unutar slagalice prirodnih procesa. One imaju svoju vrstu inteligencije, društvene strukture i emotivne potrebe.

Činjenica broj tri – ako se prema životinjama odnosimo s poštovanjem i zadovoljavamo njihove potrebe one će pozitivno reagovati na našu prisutnost i rado sarađivati.

Ljudi uzgajaju životinje od pamtiveka, između ostalog i zbog toga što mogu jesti i variti biljke koje mi ljudi ne možemo. U svetlu permakulture životinje nam omogućuju da se odmaknemo od uzgoja jednogodišnjih biljaka (za koje je potrebno oranje i đubriva) i primaknemo više permanentnoj agrikulturi koja se bazira na biljkama trajnicama, (kao npr. trava za ispašu). Ishrana životinja trajnicama kroz ispašu ne samo da je energetski manje intenzivna nego je i nutriritvno superiorna industrijskom modelu gde životinje hranimo žitaricama. Mudro bi bilo birati pasmine koje su autohtone na području na kom živimo ili barem da im odgovara takav krajolik i temperaturna zona. One nam daju veću samostalnost i mogućnost manjih inputa spolja.

Razlog zašto je većina autohtonih pasmina na pragu izumiranja je baš u tome što su dobro prilagođene svom podneblju i samostalnom preživljavanju, a to podrazumeva da su uravnotežene. Uravnotežene životinje imaju umerene prinose i zato su kreirane selekcijom komercijalne pasmine. U svakoj generaciji biraju se one jedinke koje imaju naglašenu određenu osobinu sve dok to ne postane osobina neke pasmine s ciljem što većeg prinosa.

Tako su stvorena npr. goveda prevelike mase (za meso) ili s divovskim vimenom. Međutim, to ima svoju cenu jer prenaglašena jedna osobina i uzak izbor genetskog materijala dovodi životinje u neravnotežu i čini ih preosetljivim na spoljne (prirodne) uslove. Njihovu neravnotežu ćete u balans stavljati svojim inputom energije, rada i lekova. Imaćete manje prinose s autohtonim pasminama, to je sigurno, ali ako se uzme u obzir da za većinu tih životinja gotovo da ne morate praviti štale, za većinu hrane će se same snaći ako im ostavite dovoljno prostora, imaju dobro izražene instinkte pa će retko biti bolesne i ne treba im pomoć kod poroda. To omogućava ogromne uštede s vaše strane. Kvalitet takvih proizvoda je neuporedivo veći i bilo koji manjak u količini nadoknadićete tom dodatnom vrednošću ekološki uzgojenog proizvoda koji puca od vitalnosti.