Tako se za nekoliko decenija mentalni stav običnog naroda u odnosu na hranu suštinski izmenio. Naši dedovi i bake su,terani sablašću gladi, smatrali da je sama činjenica da mogu da se hrane glavna garancija za održavanje zdravlja ili njegove stabilizacije u slučaju bolesti.
Mnogi od nas, pod pretnjom bolesti „izobilja“, kao što je rak ili infarkt, svaki dan se sve više uveravaju da ishrana predstavlja uzrok najvećeg broja oboljenja, ako ne i svih.
Podstaknuti neprestanim i često kontradiktornim porukama štampe i televizije i pod njihovim uticajem koji u mnogim aspektima ima karakteristike mode (opsesije „dijetom“) i često beskrupulozne komercijalne spekulacije, sve više se trudimo da shvatimo šta nam „čini dobro“, a šta „čini loše“. Tako da više nismo u stanju da živimo mirno i prirodno u svom odnosu sa hranom
Očito da je verovanje da prosto uzimanje hrane može samo po sebi da garantuje zdravlje i da reši bilo koji problem, bilo jednako neopravdano u prošlosti kao što je danas preterana panika.
Umesto toga, razumnije je da razmišljamo da s obzirom na to da su se u kratkom vremenu radikalno izmenili ekonomski uslovi, ritam i navike svakodnevnog života, moramo svesno da razvijemo obrazovanje o ishrani koje je adekvatno ovim promenama, da bismo sveli na minimum već poznate rizike i nedostatke i s druge strane, na najbolji nečin koristili pozitivne mogućnosti.
Prvi korak je svakako sticanje dovoljno informacija za kretanje s poznavanjem činjenica na terenu na kojem su reči kao proteini, glicidi, lipidi, vitamini ili mineralne soli nejjednostavnije. To je, međutim, samo prvi korak.
Naši stari nisu raspolagali ovim spoznajama, pa ipak analiza tradicionalnih i regionalnih kuhinja, s naročitim jelima koja su povezana s godišnjim dobima is kalendarom, kao i s karakterističnim načinom pripremanja i kombinovanja raznih namirnica, otkriva veliko konkretno znanje.
Budući da je izgubljeno to znanje, čiju je vrednost i utemeljenost potvrdio neprekidni niz naučnih radova i istraživanja, ostaje nam da sada pronađemo put prema zdravoj ishrani, što znači da ponovo naučimo da „jedemo dobro“ da bismo se „osećali bolje“.
Samo u ovom smislu moze zaista da bude korisno i konstruktivno usvajanje osnovnih teorijskih spoznaja o raznim aspektima ishrane u odnosu na potrebe ljudskog organizma i prirodne ravnoteže. Ostaje stvarni cilj da možemo da sednemo za trpezu da bismo dobili istovremeno zdravlje, opšte blagostanje, zadovoljstvo i radost.
Odnos zdravlje-radost,naročito na polju ishrane, predstavlja, u stvari, suštinu. Najveći deo raznih načina ishrane formiranih „za stolićem“ ne uspeva zato što ih napuštamo nekoliko dana posle donošenja dobrovoljne odluke da ćemo ih se savesno držati.
Takva nametanja u ishrani ne hvataju koren u individualnom i kolektivnom „pamćenju“ da bi se opravdalo žrtvovanje i odricanje; oduzimaju prirodnu sklonost prema raznolikosti i demonizuju prekoračenja; iznad svega, pretvaraju određena jela koja bi mogla, da smo slobodni da ih biramo, da nam priušte radost, u neprijatne „lekove“ zato što su nametnuta spolja. A poznato je da „lekovi“ uvek rađaju negativan psihološki otpor zato što ističu manje-više realno stanje bolesti.
Ishrana pored toga što je potreba, može i mora da postane zadovoljstvo. Dobro poznavanje biljnih proizvoda i oblika najpovoljnijeg uzimanja za organizam u saglasju je, u stvari, sa istovremenim otkrivanjem novih ukusa, koji su zaboravljeni ili zanemareni samo zbog unosnijeg razvoja prehrambene industrije.
Kada zatim shvatimo da iz radosti ovakvog otkrića mogu da nestanu konkretne prednosti za zdravlje i mogućnosti preventive ili lečenja velikog broja poremećaja koji nas pogađaju, učvršćuje se veza s prirodom, koja je danas tako opasno kompromitovana. Kada se otkrije blagotvorno lice prirode koja nas hrani, otkiće se njeno lice koje leči.
Hrana i bolest
Društvo s perspektivom je društvo koje može da garantuje deci i adolescentima da rastu zdravo, ženama da se na adekvatan način odnose prema trudnoći i dojenju, odraslima da razviju svoju produktivnu ulogu s potrebnim fizičkim i mentalnim resursima, starcima da ne moraju da žive poslednju fazu života u ropstvu najrazličitijih slabosti i uznemirenja.
U ovom smislu obrazovanje o ishrani, da krenemo od obavezne škole, razvija suštinsku ulogu. U stvari, uveliko je dokazano da je pojava takozvanih degenerativnih bolesti, kao što su srčana i vaskularna oboljenja, ili bolesti promene građe (infarkt, dijabetes, kostobolja, višak masnoća u krvi itd.), velikim delom određena neumerenošću, poremećajem ravnoteže i greškama u ishrani.
Osim toga, dobri i stabilni fizički uslovi, koje garantuje adekvatna ishrana, predstavljaju najbolje sredstvo za uklanjanje bolesti infektivnog, upalnog i parazitskog porekla.
Na ovo se nadovezuje paradoks našeg doba, koji je odvratan svakoj moralnoj savesti: dok se u društvu kao što je naše oboleva zbog takve neumerenosti, poremećaja ravnoteže ili grešaka, u mnogim delovima sveta se umire od gladi, a pothranjenost čini ljude naročito krhkim i izloženim svakojakim bolestima.
U najraširenijoj molitvi u hrišćanskom svetu i dalje se moli, kao čin božije plemenitosti, za „hleb nasušni“, a bod „hlebom“ se prirodno podrazumeva hrana koja je potrebna i dovoljna za život. U stvarnosti, što se nas tiče, konzumiramo znatno više od onoga što nam je neophodno.
To znači da u organizam unosimo više „kalorija“ nego što nam je potrebno za individualnu energetsku potrošnju. Ovaj pojam je manje nejasan nego što izgleda, a da bismo ga razjasnili, može da bude korisno poređenje ljudskog organizma s mašinom, shvaćen kao mehanizam koji je sposoban da koristi određenu energiju i da je pretvara u drugu.
Drugim rečima, preko hrane, svoju „životnu mašinu“ snabdevamo hemijskim gorivom koje ona može da pretvori u kalorije (toplotna energija) i u kretanje (mehanička energija), kao što se čini benzinom ili naftom da bi automobili mogli da funkcionišu.
Ako je, međutim, u našem slučaju snabdevanje preterano u odnosu na potrebe, energija koja ostane neutrošena akumulira se u organizmu u obliku rezervnih masti.
Razne namirnice imaju raznu kalorijsku ili energetsku vrednost, svejedno kako da se izrazimo. Najkaloričnije namirnice su masti, ili lipidi, i ugljeni hidrati, ili gliceridi (šećeri i skob). Nasuprot tome, namirnice s najnižom energetskom vrednošću jesu one koje su bogate vodom, kao što je povrće i najveći deo sočnog voća.
Smanjenje potrošnje voća i povrća u odnosu na prošlost, naročito u ishrani dece, nije strana činjenica uznemirujućem širenju gojaznosti: osim nezamenjivog doprinosa u ulozi vitalnih supstanci, voće i povrće su neophodni za saopštavanje organizmu „poruke“ o sitosti, omogućujući na taj način prirodno samoregulisanje gladi, pri čemu još pružaju pravu radost i zadovoljstvo.
