• 106
  • 0

Kad bi, kojim slučajem, svi oni koji pominju selo i poljoprivredu znali i za permakulturu – šta ona može da ponudi i donese – bio bi to značajan korak za Srbiju.

I što je najvažnije, ta „priča“ ne iziskuje pare i velike projekte, niti administraciju, već je, jednostavno, treba približiti ljudima, a ona će samu sebe učniti konkretnom i mogućom. Još kad se ima u vidu da je bar „polovina Srbije još korenom na selu“, koje je zapostavljeno, ispražnjeno, zakorovljeno i prepušteno izumiranju, permakultura se nudi i kao spas, a ne samo kao – korist.

Imajući sve ovo u vidu, knjiga „Praktičan priručnik za prirodan i samoodrživ uzgoj voća, povrća i životinja“ Sepa Holcera, više je nego prava preporuka za nove vidike u svetu poljoprivrede. Razog više je i neophodnost da se Srbija okrene masovnijoj organskoj proizvodnji hrane koja se, praktično i oslanja na permakulturu. Još kad se ima u vidu da danas ljudi sve više žele i nastoje, ne samo da kupe proizvode za predznakom „bio“, već i da ih sami biraju i beru, ova mogućnost i orijentacija postaje ne samo sve prihvatljivija, već i neizbežna.

Na već pomenutom imanju Sepa Holcera, mušterije mogu i same da beru i biraju plodove, ostvarujući tako i neposredan kontakt sa prirodom. To su za decu najuverljivije lekcije o prirodi i životu, a za odrasle pravi predah, beg i odmor od užurbanog urbanog sveta. Svaki vlasnik takvog imanja imaće višestruke prednosti od neposredne prodaje.

Branje, čišćenje i transport proizvoda, uključujući i eventualno skladištenje i čuvanje, nije više njegova briga. Smanjuje se i broj radne snage.

Mušterije same prave reklamu, dovodeći nove kupce. U takvim uslovima se, po principu „uberi sam“, uvek više proda nego na pijaci, jer ljude ne treba ubeđivati u to šta im se nudi, kad vide i sami. I, naravno, ne gubi se mnogo ni na onome što kupci usput pojedu.

To je poklon i – uzorak. Ali i više od toga, osećaj da se gradi međusobno poverenje i pouzdana veza sa proizvođačem, odnosno kupcem.

Kad se, po metodu permakulture, govori o zemljištu i terenu, prosto je neshvatljivo kakve se sve mogućnosti otvaraju. Na svakom terenu nešto može dobro da uspeva, samo treba znati šta gajiti, i kako. Lekcije se preuzimaju od prirode. I podsećanjem kako se nekada isto radilo, kad je selo bilo puno života i radne snage.

Tako i na močvarnom zemljištu, kako je dokazao Holcer, ali i ne samo on, mogu da se gaje orhideje i razne druge biljke kojima pogoduju takvi uslovi, navodnjava se ili odvodnjava, a većim akumulacijama zagreva okolina i stvara nova mikroklima za useve, zasade i rastinje. Prave se ribnjaci, gaje patke ili guske. Tamo gde je voda besprekorno čista, zapate se školjke i rakovi.

I šta god da se čini, važno je da se ne remeti ravnoteža koju priroda sama uspostavlja. Nepoželjno se, bilo da je u pitanju biljka ili živo stvorenje, potiskuje na prirodan način. Nema veštačkog đubrenja, nema hemije u zaštiti. Deluje kao dosetka, ali je i stvarno tako: ko ima problema sa „strašnim“ španskim pužem golaćem koji brsti sve redom, treba samo da zna da ga najbolje tamani žaba krastača. To važi i za odbranu od glodara, od životinja koje nasrću na mlade sadnice. Ima „leka“ i od nasrtaja divljih svinja, srna, jelena ili bilo koje druge divljači, koja ume da napravi nesagledivu štetu.

Začuđujuće su jednstavne a proste i lako savladive lekcije i praksa oblikovanja terena i zemljišta na njemu, stvaranja vodenih pejzaža, razčitih tipova leja, zatim proizvodnja biljaka za zeleno đubrenje, pa izbor odgovarajućih sorti, unošenje novih kultura, uključujući i izgradnju skloništa i skladišta, i svega drugog što čini svet permakulture.

Jedna od možda najtežih „lekcija“ je zaključni stav Sepa Holcera da on ne daje nikakva konačna i definitivna rešenja svima i svakome, već poziva na stalno posmatranje prirodnog sveta i uživljavanje u njegove zakonitosti. Sve što je provereno može se i preuzeti, ali ne mehanički. Mnogo toga se mora i svojim razmišljanjem savladati.

Dodaj komentar

Vaša e-mail adresa neće biti nigdje objavljena. Obavezna polja su označena sa *